Antologija Ljubavnih Pisama

Jedan filozof je davno zapisao da je ljubav najuzbuljivije čovekovo iskustvo. šta god da mislimo i pišemo o tajnama ljubavi, u ljubavi postoji nešto ako ne matematički tačno, a ono nepromenljivo i neosporno. Bez obzira na sve, u ljubavi postoji luda zakonomernost, harmonija neobičnosti. Inače to i ne bi bilo iskustvo ili svet otet od haosa. I da bi se razumela Petrarkina ljubav prema Lauri, običnoj ženi prosečnog Avinjonca koja je imala devetoro dece - nije potrebno istraživati po arhivima: prava ljubav može, mnogo bolje nego nauka, da otkrije našu srodnost sa Plejadama koje sijaju na nebu ili sa ritmom uzburkanog mora. Ovo iskustvo ostaje nepoznanica za nezaljubljenog čoveka: on veruje da postoji sam po sebi i sam za sebe i on ne veruje misli da ljudsko srce i galaksija mogu da žive po istim zakonima. On nije doživeo onaj čas kada se to otkriva iznutra.

Do nas, na žalost, nisu stigla Danteova pisma Beatriče, niti Petrarkina pisma Lauri, ako su ih oni ikada i pisali. Petrarkin Kanconijer mi danas možemo razumeti kao svojevrsna pisma Lauri, kao što smo bili sloborni da Sapfine ili Propertijeve pesme u obliku pisma razumemo kao model njihovih ljubavnih epistola koje su, ako su i pisane i slane voljenome biću, nestajale sa glinenih tablica.

U osnovi, osećanje ljubavi je uvek isto i pod kapom nebeskom javlja nam se u jedinstvenom obliku. Ljubav ne poznaje evoluciju. Od vremene Solomonove Pjesme nad pjesmama ("Lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si, oči su ti kao u golubice izmedju vitica tvojih") pa do trećega milenijuma - ljubav izmedju muškarca i žene na isti način potresa njihova srca i muti im svest, istim putem doziva iz dubine bića najraskošnija osećanja i najvrelije strasti, na isti način živi i gasne. Različiti su samo ljudi, akteri ljubavne drame, učesnici ljubavnog ditiramba, elegije ili, ponekad, tragedije, i to je ono što ljubav čini posebnom, jedinstvenom, neponovljivom. I ljubavi jednog te istog čoveka razlikuju se medju sobom, i stoga se svakome od nas, ponovo zaljubljenom, čini da volimo prvi put. I svaka naša nova ljubav i zaljubljenost uopšte zasnivaju se na idealizaciji. Uverenje da je za ljubav i u ljubavi neizbežna idealizacija izgleda nam kao opšte mesto. Ali, za razliku od većine opštih mesta i petrificiranih istina koje postoje pasivno, izvan naše svesti, ne pokazujući ni najmanji upliv na našu sudbinu, na formiranje našega odnosa prema čoveku i svetu, ubedjenje da je u ljubavi "neizbežna idealizacija", upravo idealizacija, kada nam se voljeno biće ukazuje duhovno i telesno lepše i bolje no što ono uistinu jeste, to ubedjenje ne živi izvan naše svesti i nije pasivno. Hteli mi to ili ne, ono u odlučnom trenutku utiče na našu sudbinu. Tako se, rodjene na krilima idealnoga, savršenog lika voljenoga bića, radjaju velike ljubavi o kojima zna i koje pamti svetska književnost.

Knjiga koju predstavljam čitaočevoj pažnji nastala je, pre svega, iz uverenja da, osim što su ljubavni odnosi sami po sebi uvek zanimljivi, oni mogu imati drugu, dublju dimenziju ako ih proživljavaju i o njima govore umetnici čije je poslanje na zemlji da promišljaju i razumeju svet. I odista, kada o ljubavi pisma pišu majstori reči koji su obeležili povest čitave jedne velike oblasti ljudskoga delovanja - više nije reč samo o jednostavnom i jednoslojnom izražavanju osećanja. Mi se susrećemo sa autentičnim umetničkim činom, jer neponovljiva artukulacija ljubavnog osećanja izmiče prostoti opštih mesta.

Gledano sinhronijski, ovaj izbor mogao bi imati i izvestan interpretativni značaj: nije nezanimljivo uporediti kako se o istoj temi piše u različita vremena i u različita životna doba. Dok se o telesnim strastima u 17. veku piše uzdržano i oprezno, liberalni, oslobodjeni 20. vek stvari će početi da naziva pravim imenima. O putenoj požudi na jedan način pišu mladi ljudi (Apoliner, Elijar), a na drugi način vlasnici tela koja venu (Miler, Turgenjev). Dok jedni osećaju čežnju za bićem (Cvetajeva, Pasternak), druge zahvata ljubavna požuda (Džojs). Na jedan način piše Igo svojoj ženi, a na drugi način ljubavnici. U pismima u kojima svojom ljubavlju prema Hristu i bratskom ljubavlju prema srodnoj duši hrabri, podržava i podupire Olimpijadu, Sv. Jovan Zlatousti izlaže svojevrsnu istoriju ranog hrišćanstva. A Marina Cvetajeva, Pasternak i Rilke, osim izražavanja nežne, duhovne ljubavi, u pismima izlažu i osnovne elemente svoje poetike. Imena Eloize i Abelara uvek zajedno, kao imena Romea i Julije, spominjaće vekovima njihovi sledbenici po peru i osećanjima. U pismima samosvojne, nezavisne i otvorene portugalske kaludjerice iz sedamnaestoga veka koja hrabro govori o ljubavi vidimo preteču žorž Sandove, Simon de Bovoar, ili, čak, i začetnicu modernog i postmodernog "ženskog pisma".

Na kraju, dodaću nešto sasvim lično, čemu ću priložiti skromno svedočanstvo koje sam, za ovu priliku, ukrala iz duboke privatnosti dvoje ljudi. Naime, da nisam uverena da ljubavna pisma ne postoje u svakodnevnoj komunikaciji medju zaljubljenima, ovog izbora verovatno ne bi bilo. Ljubavno pismo nije samo tekst poruke visokog intenziteta: ono je i dodir, izraz lica, bljesak u pogledu, kratka beleška pored telefona... U književnom obliku, ljubavno pismo je plemenito svedočanstvo telesne i emotivne oluje koja upravlja umom i jezikom, a u svakodnevici, ono je trajni egzistencijalni razlog opstanka ljubavne poezije.

Evo tog dokaza moćnog učešća poezije u svakodnevnom ljubavnom opštenju. Verujući da same njegove reči neće biti dovoljne da posvedoče o dubini osećanja, jedan anonimni muškarac jednoj anonimnoj ženi napisao je pismo prizivajući u pomoć stihove magične lepote. Reč je o pesmi Bore Radovića Mleko i med:
ANDJEO IZA OGLEDALA - Antologija ljubavnih pisama [odlomak]
Autor: žaneta đukić Perišić (priredila)
Naziv dela: Anđeo iza ogledala (Antologija ljubavnih pisama)
Format: 16 X 23 cm
Broj strana: 251
Povez: Meke korice sa plastificiranim omotom u boji
Ilustracija na koricama: Nepoznati poljski autor, Mapa za pisma (1901) i Leonor Fini, Transformacija žene (1982)

Noć, 22/23. avgust, 3.30: izabrana ljubavna pesma za X.

Da nam je znati, tebi i meni,

čija je ono kuća u šumi,

navraćali bismo pred njen prag, tragajući

za dupljom gde se skuplja med,

za vimenom iz kojeg se pušta mleko;

noćivali bismo u njoj čelom uz čelo:

"bliznake jezgre u koštici".

Da nam je sesti, tebi i meni,

s večera za sto u onoj kući,

osluškivali bismo vreme kako grebe

i cijučući podrumom tumara,

dok izmedju tebe i mene -

kao medj nepcem i jezikom -

mleko i med na trpezi

ulivaju prisnost u zemljane posude,

uvode sjaj bića u razgovor očiju.

X, kada si se javila telefonom nisi, naravno, mogla da sanjaš u šta upadaš. Jasno ti je koliko nisam mogao ništa da ti kažem. Ja prvi put učim koliko ljubav može, a ponekad i treba da bude nedosledna: ti taj nauk odbijaš. Ti hoćeš zid, ali on nije mogućan. Ti znaš šta hoćeš i šta nećeš, ja ne znam ništa. Da li ti baš stvarno znaš šta nećeš, da li ti baš znaš kako se to neće?

Pročitaj pesmu još jednom, pa da razgovaramo u sjaju tvog bića. Hoćeš li, možeš li, kako to priliči pravoj ljubavi?

Tvoj Y.

Ovidije

SAVETI NJEMU KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Vosak tablice uglačane nek' proba plićak li je,

vosak, poverenik nauma tvog, nek' prvi krene,

nek' ponese slatke reči tvoje, što izraz su onih

što ljube; ti moli, ko god da si, ali ne mlako.

Hektora mrtvog Prijamu molbom ganut Ahilej je

dao; gneva se okane bog kad čuje molbeni glas.

Obećaj, obećavaj! Ta, kome škode obećanja?

Ko god mu drago obećanjima bogat postati

može: nada traje li traje, jednom li poveruje;

varljiva jeste ona, al' ipak boginja zgodna.

Ako pokloniš nešto, smišljeno te odbiti može;

na korist ti biti može, ništa propasti neće;

pa i da ne pokloniš, nek' izgleda k'o da ćeš dati.

Tako gospodara često vara neplodno polje;

tako, da gubio ne bi, neprestano kockar gubi,

i kocka natrag poziva često strastvene ruke.

Vezu bez poklona početi, to napor jeste, i trud,

da ne dâ badava to što dade, davaće vazda.

Pa nek' ode pismo najpre, pero nek' ureže slatke

reči, nek' ispita mis'o i srce, nek' izvidi put;

Pismo na jabuci napisano Kidipu prevari,

moma nevoljna uhvaćena bi rečima svojim.

Obrazuj se lepo, savetujem, o mladeži rimska,

ne samo zato da braniš optuženog što brine;

k'o narod i sudija strog i senat izabran tako

i moma pobeđena biće rečitošću tvojom.

Al' talenat sakrij i rečitost ne nosaj na dlanu;

nek' rečenica tvoja izbegne prazne reči.

Ko, ako nije lud, deklamuje voljenici nežnoj?

Dešavalo se da pismo jak razlog mržnji bude.

Neka tvoj govor uverljiv bude i reči obične,

pa ipak slatke, k'o da tu, prisutan, razgovaraš.

Neće li pismo da primi i nepročitano vrati,

nadaj se, pročitaće ipak i drži se plana.

Vremenom ralici privedu se tvrdoglavi junci,

vremenom nauče konji tvrde uzde da trpe,

gvozdeni se uništava prsten upotrebom stalnom,

propada raonik krivi neprestano u zemlji.

šta je tvrđe od stene, šta je mekanije od vode?

Pa ipak tvrde stene izdubi mekana voda.

Penelopu samu vremenom, ded istraj, osvojićeš.

Pergam, vidiš, uzeše kasno, al' uzeše ipak.

Pročita li, a odgovor ne da, siliti je nemoj.

Ti gledaj da pročita nežnosti tvoje do kraja.

što je htela da pročita, želeće na to odgovor

da dâ: sve ide to po svome redu i postupno.

Možda će ti najpre stići pismo obeshrabrujuće

gde traži da je ne salećeš više: boji se tog

što traži, a želi ono što ne traži: da istraješ.

Nastavi, i želja će ti se ostvariti brzo.

(Ars amat. I 435-484)

SAVETI NJOJ KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Nek' reči na čamovim tablicama izmere plićak!

Neka sluškinja spretna donese poslato pismo.

Sagledaj, svaki put kad čitaš, iz samih shvati reči,

da li se pravi ili iz srca pokrenut moli,

i zakratko zatim otpiši. Zastajak zaljubljene

podstiče uvek, ali samo ako kratko traje.

No nemoj se ni lako obećati moliocu mladom,

al' ipak grubo ne odbijaj ono što on želi.

Nek' se i boji i nada! Kol'ko god puta uzvratiš,

nek' mu je sve izvesnija nada, a strah sve manji.

Otmene, al' i obične, svakodnevne, devojke,

pišite reči: jednostavni govor se dopada.

Ah, kol'ko puta ljubavnik neodlučni buknu zbog pisma,

a naškodi neotesan jezik pravoj lepoti!

No, budući da vam je stalo da prevarite svoga

čoveka, ma i da nemate prsten venčani,

tad nek' bliska ruka sluškinje il' roba pismo nosi

i nemojte zalog svoj poveriti robu novom.

Pokvaren je taj, stvarno, koji takve dokaze čuva,

jer kao da na priliku drži oganj iz Etne.

Videh ja nesrećne mome, pobledele od straha tog

kako večito moraju da trpe robove te.

Dozvoljeno je, smatram, podvalu podvalom suzbiti

i zakonski dići oružje na naoružane:

nauči ruka ista raznim načinima da piše

(Ah, crkli oni zbog kojih takve savete dajem!)

i bezbedno nije otpisati na brisanom vosku,

da ne bi sačuvala tablica rukopisa dva.

Nek' izgleda uvek k'o da zaljubljena ženi piše,

ona nek' bude umesto on u pismima vašim.

(Ars amat. III 469-498)

Prevela Milena Jovanović