Filozofija

Filozofija

Knjige o istoriji filozofije često počinju pitanjem: Šta je filozofija? Već u tom pitanju kao da se podrazumeva da se radi o nečemu čega dosad nije bilo u iskustvu čitaoca i da će on sada prvi put doći do neke predstave o tome. Ovakav početak se izgleda i ne može sasvim izbeći. Ipak, filozofija bi mogla da nam bude mnogo prisnija nego što se na prvi pogled čini.

Filozofska rasprava se odnosi na opšte stavove koji rukovode našim mišljenjima o svetu, društvu i nama samima. Svako od nas ima takve stavove, ali se retko koncentrišemo na to da promislimo koji su to stavovi i da ih podvrgnemo ispitivanju u kome bi proverili da li su ti stavovi ispravni. Filozofi upravo to čine. Oni tragaju za normama ili stavovima koje bi, posle tog preispitivanja, mogli da predlože da budu usvojeni kao zajednička norma vezana za neki aspekt ljudskog života, koja bi koristila i ostalim ljudima. Ponekad nam samo ostavljaju, kroz svoje tekstove i knjige, tragove o tom preispitivanju, ali su te knjige većinom odlučene: u njima autori imaju određene teze koje smatraju istinitim. Filozofija je, dakle, razmišljanje o razmišljanju, traženje opštih crta u našem i u razmišljanju drugih ljudi , sa ciljem da se odluči koji način razmišljanja je bolji.

A bolji je onaj način koji nam pomaže da bolje sagledavamo stvarnost, što je opšti cilj svakog saznanja. Pomoću filozofije bi trebalo da naučimo koji činioci povoljno utiču na sagledavanje stvarnosti, a koji nepovoljno, kako bi mogli da kontrolišemo te činioce i omogućimo uticaj pozitivnih, a sprečimo uticaj negativnih činioca. Istinito sagledavanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije.

Pošto je poznavanje realnosti neophodno da bi se postigli bilo koji drugi ciljevi čoveka, preko realnosti se ostvaruje veza filozofije sa praktičnim životom. Ako uspemo da se približimo ovom cilju, videćemo da se paralelno sa njim postiže još jedan važan cilj: pronaći ono oko čega bi ljudi mogli da se slože. Postizanje saglasnosti u bar nekim pitanjima, čime se neka zajednica integriše i čini stabilnijom, predstavlja osnovni praktični cilj filozofije.

Ovde se može postaviti pitanje: Kako to da je svaki filozof imao svoju filozofiju, ako je cilj filozofa saglasnost?

Utisak o razlikama u filozofiji je samo delimično opravdan. Razlika među filozofima je bilo, ima ih i danas, ali ove razlike su nastale i zbog nekih objektivnih razloga. Najpre, pred vama će sada biti filozofi iz različitih istorijskih perioda. S obzirom na vreme koje ih razdvaja, sličnost u njihovim mišljenjima je više zapanjujuća, nego razlike među njima. Oni često govore o različitim problemima. Najzad, oni govore o stvarima koje se ne mogu opipati, budući da filozofske norme uključuju momenat izbora određenog načina mišljenja. Filozofija se ne bavi onim što postoji izvan nas, što bi moglo biti saznato i ostavljeno po strani, već se bavi onim što je u nama, kao pravilo po kojem živimo i razmišljamo.

Uslovi života, jezik i problemi različitih epoha razlikuju se dovoljno da učine nemogućim da odgovor na filozofska pitanja uzme jedan oblik koji bi lako mogao da bude prihvaćen od strane svih.

Cilj sledećih stranica je da otkrijemo sličnosti između filozofa koji će nas utvrditi u uverenju da poznajemo osnovu filozofije, a takođe i njihove razlike koje će nam dati povoda za razmišljanje i opredeljivanje između njih. Ukljucite se i sa vasim razmisljanjima o filozofiji...

Termin filozofija je nastao od dve grčke reči: glagola "filein" (φίλειν, što znači voleti) i imenice "sofija" (σοφία, što znači mudrost) koje zajedno čine reč filosofija (ili kod nas filozofija) (gr: Φιλοσοφία), koja doslovno ima značenje ljubav prema mudrosti. Tradicija filozofskog mišljenja duga je više od 2500 godina i predstavlja jednu od najširih oblasti akademskog izučavanja. Uopšteno gledano, filozofija je svaki oblik racionalnog istraživanja koji nastoji da odgonetne i pronađe princip bivstvovanja ili postojanja. U filozofskoj tradiciji možemo pronaći veliki broj različitih pristupa i metoda, počev od sokratovog metoda postavljanja pitanja u obliku dijaloga, pa sve do analitičke filozofije, koja tradicionalne filozofske probleme (kao što su istina ili postojanje apsolutnog) prevazilazi logičkom analizom jezika. U tradicionalnom smislu filozofija se bavi fundamentalnim istraživanjem osnovnih fenomena ljudske egzistencije, kao što su saznanje, umetnost, logika ili etika. Predmet savremenih filozofskih istraživanja mogu biti najrazličitije teme, počev od filozofske logike, pa sve do filozofije seksa ili filozofije sporta. Filozofija u savremenom smislu takođe uključuje i istraživanja osnovnih principa različitih intelektualnih disciplina, a takvi pravci dobijaju ime prema nazivu discipline čijim se proučavanjem bave, kao što su filozofija matematike ili filozofija nauke.

Filozofsko držanje (od Sokrata i Platona, pa do klasične nemačke filozofije) podrazumeva težnju ka otkrivanju natčulnih ili apsolutnih principa egzistencije, pa stoga možemo reći da je filozofija tradicionalno povezana sa pitanjima i problemima otkrovenja ili prosvetljenja u različitim učenjima hrišćanskih teologa i teozofa. Međutim, ono što savremenu filozofiju razlikuje od antičke ili srednjovekovne jeste njeno jasno razlikovanje od nauke i religije. Ovaj preokret donela je naučna revolucija XVII veka, tokom koje su istaknuti pojedinci, zainteresovani za izučavanje prirode i njenih zakona, sebe nazivali "prirodnim filozofima". Razvoj univerziteta, profesionalizacija nauke i osamostaljivanje pojedinih naučnih disciplina doveli su do toga da se filozofija u akademskom smislu ograniči na nešto uži krug problema i pitanja kojima se može baviti.

Ipak, još uvek je relativno rasprostranjeno shvatanje prema kome se filozofija bavi pitanjima koja su van domašaja prirodnih nauka i religije. Tradicionalno određenje filozofije kao mišljenje mišljenja (videti Aristotelovi spisi: Metafizika), mišljenje drugog reda ili meta nivo mišljenja, nalazi se u samim korenima kontinentalne filozofije i još uvek je prilično rasprostranjeno. Međutim, za razliku od religije, koja se zasniva na idejama vere i otkrovenja, filozofija nastoji da u što većem broju slučajeva pruži racionalno objašnjenje svojih stavova.

Takođe postoji uobičajeno, svakodnevno ili laičko shvatanje filozofije, prema kome se ona svodi na „pitanja o smislu života“.

Osnovne filozofske metode su analiza, kritika, interpretacija i spekulacija, iako filozofska istraživanja često obuhvataju dosta širi krug različitih interesovanja.

Anticka filozofija

Antička filozofija obuhvata filozofska mišljenja i sisteme koji su se razvili na širokom mediteranskom prostoru prožetom antičkom grčkom i rimskom kulturom u periodu od 7. veka stare ere do propasti antičkog sveta početkom 6. veka nove ere.

Kultura antičke Grčke začetnik je i zapadnoveropske kulture. Na tom se geografskom području prvi put u istoriji izdvaja filozofsko-naučni oblik mišljenja iz religiozno-fantastičnoga. Karakteristika stare orijentalne kulture bila je uklopljenost određenog stepena naučnog mišljenja, do kojeg su stari orijentalni narodi dospeli, u religiozno-fantastični oblik mišljenja. Ta uklopljenost egzaktne misli u fantastično-religioznu mistiku karakteristična je i za ličnosti koje se bave naukom u starim kulturama. To su bile zatvorene svešteničke grupe ili proroci koji su se izdvajali iz sveta i ljudskog društva da bi tako osamljeni i udubljeni u same sebe došli do istine. Njihovim sposobnostima pridavana je aureola uzvišenosti, nadzemaljskog i nadljudskog.

Grčka civilizacija oslobodila je naučno mišljenje i emancipovala ga od religije, podredivši ga praktičnim zadacima trgovine, brzom razvoju privrede, ali i političkim zadacima koji su se nametali u vezi s izmenjenom društveno-ekonomskom strukturom. To mišljenje napušta služenje fantastičko-religioznom čoveku, koji sebe još nije izdvojio kao pojedinca u okviru društva, i prelazi u službu konkretnog, egoističnog čoveka pojedinca. Kroz takvog čoveka i u njegovom interesu začela se u Grčkoj era samostalne naučne misli, čime je obeležen početak jedne nove epohe u istoriji čovekova ovladavanja prirodom i društvom. Grčka postaje kolevkom kulturnog kompleksa koji kratko nazivamo "Zapadom", što u to doba predstavlja pomeranje kulturnog i ekonomskog razvitka s Istoka prema Zapadu.

Kosmološki period
Početak grčke filozofije pada u kraj 7. veka stare ere. Tome početku prethodile su krupne promene načina života u staroj Grčkoj, promene koje su presudno uticale na duhovni život helenskog čoveka. Već tokom 8. veka, a naročito u 7. i 6. veku st. e., staro patrijarhalno rodovsko društvo zapada u sve ozbiljniju krizu. Rodovsko uređenje, zasnovano na principu krvog srodstva, nije moglo izdržati konkurenciju povećanih imovinskih poseda koji su nastali usled razvoja trgovine i zanatstva te usled zamaha kolonizacije. Ta kolonizacija proširila je životni prostor Helena i dovela ih u dodir s mnogim narodima koji su naseljavali obale Sredozemnog mora. U vezi s kolonizacijom, koja ja zahvatila naročito maloazijsko primorje, Siciliju i južnu Italiju, razvija se brodogradnja, trgovina i zanatstvo. Tako nastaje novi društveni sloj imućnih trgovaca i zanatlija, koji se već uveliko koriste robovskom radnom snagom i koji postepeno dolaze u sve oštriji sukob sa zemljoposedničkom aristokratijom, koja je nastojala da obezbedi nastavak oligarhijske političke prevlasti nasledne aristokratije. Tokom 7. i. 6. veka ovaj su sukob umeli da iskoriste energični i častoljubivi pojedinci, koji su zavladali kao tirani, odnosno samodršci. Oni su često i sami bili aristokratskog porekla, ali su, dokopavši se vlasti, uveli ceo niz mera u korist širokih slojeva stanovništva, kao što su ukidanje dugova, nova raspodela zemlje, uvođenje pravične uprave i unapređenje zanata, trgovine, nauke i umetnosti.

Način života helenskog čoveka, dok je još živeo u plemensko-rodovskim grupama, bio je mitološki. Svet bogova i polubogova, koji je nastanjivao prirodu ovoga čoveka, odgovarao je tadašnjem stepenu kulturnog i društvenog razvitka, ali je kolonizacija uskoro proširila duhovne vidike Helena. Ona ih je dovela u dodir s istočnjačkim civilizacijama i, delujući zajedno s društveno-ekonomskim promenama u grčkim polisima, izazvala postepeno napuštanje mitološkog načina mišljenja. Mitološki svet bogova s Olimpa najlepše je prikazan u Homerovoj Ilijadi i Odiseji, gde bogovi ujedno odslikavaju i moć i sjaj plemenskih starešina. Ali već kod Homera bogovi su podvrgnuti kritici, što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homerova slika sveta još uvek je čvrsto na tlu mitologije, ali ipak pokazuje i nejasne elemente racionalnog shvatanja prirode: Homer zna za Nebo i Zemlju i carstvo Hada, a spominje i stihije prirode – vodu, vatru, vazduh i zemlju. Ali Homer još ne postavlja pitanje o poreklu kosmosa: s tim se pitanjem suočava tek Hesiod, pesnik seoskog života iz Beotije, koji je u spevu Teogonija dao genealogiju bogova tako što je grčke mitove organizovao u celinu. Hesiod pokazuje napredak u tome što bogove ne posmatra kao večne, već kao postale. Iako usvaja Homerov mitološki svet, Hesiod mu daje prirodnu osnovu: postanak bogova (teogonija) tumači se istorijski i uzročno, dakle, na jedan racionalan, prirodan način (kosmogonija). Hesiodova slika sveta je svojevrstan spoj teogonije i kosmogonije, jer iako govori o bogovima, Hesiod zapravo pokušava da odgovori na pitanje šta je početak svega što postoji i što se događa u kosmosu.