Enciklopedije I Pisma

Enciklopedije i pisma

Počeci rada na sveznanju

U spisima koje je ostavio Ciceron, zapisano je:"Omnia mea mecum porto" sa objašnjenjem da je ovu maksimu "Sve svoje nosim sa sobom" izgovorio mudrac iz Prijene, Bijant (625-540), bežeći iz rodnog grada pred osvajačkom silom persijskog vladara Kreza. Šta je to "sve svoje" Bijant nosio sa sobom? Teški drveni krevet, sto, stolice, policu na kojoj je držao spise? Ne! Nosio je ono najvrednije što je imao - svoje znanje. Posedovao je upotrebljivo, istinsko znanje koje mu je omogućilo da kvalitetno razmišlja i donosi odluke. On je bio onaj mudrac koji je svoj dar koristio za pravednu stvar - za dobro života - a ona počiva na suštinskom znanju.
Ruso skuplja trave u Ermenonvilu. Akvarel G. F. Majera (1735- 1779)

Ruso skuplja trave u Ermenonvilu. Akvarel G. F. Majera (1735- 1779) Javna i univerzitetska biblioteka u Ženevi

Grčka je poštovala znanje i mudrost. Ono što je te ljude izdvajalo iz prosečnosti bilo je njihovo znanje i donošenje valjanih odluka ili saveta na osnovu zakona činjenica. Bili su to saveti i misli za taj trenutak ali i za vreme koje će tek doći. Bile su to univerzalne misli i znanja. Znanja koja će naučiti i druge da se kvalitetnije organizuju i napreduju u svojim sredinama, stvarajući sopstvene nove vrednosti i sadržaje. To napredovanje različitih društvenih sredina nazivamo - civilizacija.

Čovek nije ni svestan da se priroda poigrala sa njim pa je pojedincima deo mozga, poznat kao hipokampus, podarila većim za nekoliko milimetara od drugih i omogućila im da "dobiju mesto" za odlaganje podataka kojih se kasnije svesno sećaju. Sakupljanjem znanja, dobija se veća mogućnost izbora, veća kombinatorika a samim tim i realniji zaključak ili odluka.

U staroj Grčkoj je postojao izraz polihistor, koji se odnosio se na osobe koje mnogo znaju, i učeni su a to su obično bili pisci koji su u svoja dela unosili mnoga različita znanja i podatke.

Tako su pojedinci stvarali znanja koja su dobila odrednicu opšta znanja. To su znanja koja su poboljšavala opšte vrednosti na mnogo širem prostoru od lokalnih. U Grčkoj je ideja opšteg znanja definisana pojmom enciklopedija, stvorenim od reči enciklika – kružni, zaokružen, opšti i paideja – znanje, obrazovanje. Reč enciklopedija postala je pojam za prikupljanje, sistematizovanje i objektivno publikovanje celokupne ljudske teorijske i praktične delatnosti (opšta enciklopedija) ili pojedine njene grane (specijalne enciklopedije). Enciklopedija nastoji da sintetizuje ljudska znanja i umeća u obliku kompleksnih, zaokruženih celina u kojima su, osim iscrpnih faktografskih podataka, detaljnih stvarnih objašnjenja i istorijskog pregleda, najčešće sadržana kritička analiza i idejna ocena obrađenih pojava i ličnosti. Formiranjem velikih kulturnih zajednica stvorene su i opšte vrednosti. Na opštem znanju grade se i individualna znanja i stvaraju nove vrednosti i dostignuća koja se ugrađuju u opšta znanja ljudske civilizacije.

Ideja o sakupljanju kritički obrađenih podataka i opšteprihvaćenih znanja nastala je još u antici. Rimski polihistor iz I v.p.n.e. Marko Terencije Varon, namesnik Pompeje, dobio je zaduženje od Cezara da organizuje prvu javnu biblioteku u Rimu. Radeći na organizovanom sakupljanju knjiga, prikupio je i ogromna znanja. U svom delu Disciplinarum libri novum, sakupio je znanja koja su se učila u rimskim školama: gramatika, retorika, dijalektika, astronomija, geometrija, aritmetika, muzika i dopunio ih je znanjem iz medicine i arhitekture. U I veku grčki gramatičar Pamfil obradio je sva znanja svoga vremena u 95 knjiga, pod zajedničkim naslovom Livada. Ovo delo je poslužilo kao uzor njegovom savremeniku, rimskom piscu Gaju Trenkilu Svetoniju, štićeniku Plinija mlađeg i arhivaru cara Hadrijana da svoje delo naslovi istim imenom Prata (lat. livade). U isto vreme i poznati pisac Plinije stvara ogromnu kompilaciju u 37 knjiga sa oko 40. 000 obrađenih termina pod imenom Naturalis Historia. Ovo obimno delo se umnožavalo sve do 16. veka u više od 40 izdanja. Hrišćanstvo, kao vladajuća religija Evrope želelaje na svoj način da interpretira antičke uzore i u redakciji Isidora Seviljskog (6-7.v.) objavljuje Origines sive Etymologiarum libri viginti, nastojeći da objavljene pojmove prilagodi potrebama crkve. U istom maniru Hrabanus Maurus (776 - 856.), nadbiskup iz Majnca, objavljuje De Universo, delo koje je pod potpunom dominacijom crkve i odbacivanja svega što se ne nalazi u Svetom pismu. Jedan od najznačajnijih pisanih spomenika 13. veka i srednjovekovne kulture je velika kompilacija francuskog dominikanskog sveštenika Vinsenta od Bevajsa koji je objavio Speculum Majus u 83 knjige, u kojima se vraća antičkim uzorima i uvodi racionalni elemenat u tretiranju materije, najavljujući pojavu renesanse. Danteov učitelj, Firentinac Bruneta Latini između 1260. i 1266. u francuskoj objavljuje Li Livres dou Tresor, enciklopedijsko delo zanimljivo po opisu društveno-političkih prilika u italijanskim gradskim republikama. Otkrivanje novih kontinenata zahtevalo je i proširenje enciklopedijskih sadržaja R. Mafeija, iz Voltere, koji je 1506. objavio Commentarii Urbani sa podacima o otkrićima španskih i portugalskih pomoraca kao i biografije znamenitih ljudi. Pavle Skalić, rodom iz Zagreba, je u Bazelu, 1559. napravio prvu modernu enciklopediju sa nazivom enciklopedija i to u delu Encyclopaediae seu orbis disciplinarum tam sacrarum quam profanarum epistemon. Hajnrih Alsted 1630. objavljuje Scientiarum omnium encyclopaedia u 7 knjiga razvrstanih po alfabetskom principu. Istoriograf Luja XIV i prijatelj Molijera, Žan de Manjon, 1663. započeo je stihovanu enciklopediju pod naslovom Science universelle, koju nikad nije završio. Najpoznatija enciklopedista 17. veka je P. Bajle, borac za slobodu ljudske misli i njenog kazivanja. On je u Roterdamu 1695-1697. objavio Dictionnaire historique et critique, buntovne tekstove za koje je slavni Volter kazao da je to "prvo delo te vrste gde čovek može naučiti da misli" a koje su 1750. jezuiti, zajedno sa autorom, javno spalili na trgu u Kolmaru. Nagli razvoj naprednih ideja i uspon buržoazije, uslovio je stvaranje enciklopedija u kojima su mitologija, teologija, antička istorija i poezija izostavljeni. Tako se 1704. u Engleskoj pojavljuje prva specijalizovana enciklopedija Dž. Harisa Lexicon tehnicum or an universal English Dictionary of Arts and Sciences. Harisov leksikon je poslužio kao osnova E. Šamberu da u Parizu 1728. objavi delo Cyclopaedia or Universal Dictionary of the Arts and Scientices koje je u italijanskom prevodu iz 1748. bila prva enciklopedija u Italiji. Pariski knjižar Le Breton je 1745. poverio Deni Didrou redakciju Šamberove enciklopedije. Didro je shvatao da je rad na enciklopediji dobar poligon za stvaranje novog društva. Elita francuskog duha, povezana kolektivnim radom na velikom delu, prvi put je metodički razvrstala riznicu ukupnog ljudskog znanja. U njoj sarađuju Sondilak, Helvecius, Holbah (filozofija), D Alember (matematika, fizika), Bufon, Dobenton (prirodne nauke), Morele de Prade (teologija), Turgo, Kvesni (ekonomija) Marmontel (književnost), Ruso (muzika) i drugi. Prva knjiga izlazi iz štampe 1. jula 1751. sa čuvenim D Alemberovim uvodnikom. U Engleskoj se pojavila Encyclopedia Britannica (1768-1771.) koja je bila različita od ideje francuskih mislilaca jer je obilovala religioznošću i konzervatizmom. U Nemačkoj se razvio tip leksikona kao što je Zedlerov Konversations – Lexicon iz (1731-1750.). U 19. veku broj enciklopedijskih dela stalno raste. U Italiji se 1841-1851. pojavila Nuova Enciclopedia Italiana u 14 svezaka. Godine 1847-1855. u Rusiji izlazi enciklopedija u 12 knjiga. Duh preporoda javlja se i u slovenskim zemljama. U Češkoj se 1860-1874. pojavljuje enciklopedija u 11 knjiga a u Poljskoj, prvo delo tog tipa izašlo je 1859-1868. U SAD 1858-1863. objavljeno je 16 knjiga New American Encyclopaedia za koju su nekoliko priloga dali i Marks i Engels. U Parizu je u redakciji poznatog leksikografa Pjera Larusa 1864-1876. u 15 knjiga objavljena Grand dictionnaire universel, enciklopedija sa modernim kritičkim objavljivanjem pojmova. U Hrvatskoj su 1887. autori Ivan Zoch i Josip Mencin u Osijeku objavili Hrvatsku enciklopediju. Posle Oktobarske revolucije 1917. u SSSR-u počinje izlaziti enciklopedija u 65 knjiga obimna studija sa iscrpnim podacima o svim naučnim dostignućima. U Beogradu je 1925. u redakciji istoričara i univerzitetskog profesora Stanoja Stanojevića objavljena četvorotomna Narodna enciklopedija. Ugledni istoričar objedinio je rad na enciklopediji, okupljajući 146 elitnih saradnika koji su napisali obilje od 12.000 članaka na 4.375 stranica. Pod budnim okom profesora Stanojevića raslo je ovo kapitalno delo naše kulture koje je pregledno i znalački sažimalo sve oblasti života jednog naroda i države: geografiju, privredu, politiku, vojnu istoriju, religiju, umetnost, školstvo. Na stranicama Narodne enciklopedija našle su se i najznačajnije ličnosti i pregled svetskih događaja. Između dva rata, u Beogradu je u izdanju Narodnog dela a pod uredništvom direktora P. M. Petrovića, objavljeno Sveznanje - opšti enciklopedijski leksikon. Na njemu je osam godina radilo 300 saradnika a trebalo je da bude osnova za Veliku univerzalnu enciklopediju u 12 knjiga - koja nikada nije urađena.

Istorija je pokazala da je pisanje istorije preko enciklopedija jedan vid političke borbe za prevlast ideja i preovladavanje duhovnim resursima grupa ili pojedinaca. Često se dešavalo da je u političkoj borbi, nova vlast preko enciklopedija diskvalifikovala dostignuća prethodne vlasti ili ličnosti. U nedefinisanim režimima u kojima građanska svest i javna reč nisu ispoljeni, enciklopedijski prostor je ili kupovan ili vladajućepartijski obojen. A takve knjige završavaju na prvom đubrištu pri promeni režima, ili bivaju otpisane iz registra biblioteka i izbačene sa polica kao stari papir.

Miomir Tomić

Znanja Dalekog istoka

Najranija enciklopedija Kine bila je "Jiven leiđu” što znači : "Zbirka literature sređena po kategorijama”. Bila je podeljena na 47 delova koji su dalje klasifikovani na još užu tematiku. Obuhvatila je sve tada znane oblasti, sa navođenjem autora izvora koji se citiraju. Vrednost ovog ostvarenja je i što nudi citate iz radova koji nisu sačuvani do našeg vremena.

Car iz Sancai Tuhui enciklopedije

Najveći udeo u ostvarivanju cilja da "Jiven leiđu” ugleda svetlost dana pružio je Oujang Sjun, kaligraf i naučnik, rođen u porodici vladinih činovnika. Čitav posao je završen 622. godine. Druga značajna kineska enciklopedija imala je nesvakidašnji naziv za današnje pojmove o ovom obliku edukativne literature. U prevodu se to delo zvalo "Šuma dragulja u bašti zakona”. U originalu je ovaj poetičan naslov glasio "Fa juan ču lin” i predstavljao je budističku enciklopediju sastavljenu 668. godine. Imala je sto tomova i izradio ju je budistički sveštenik Tao Ših. Ova enciklopedija deli budističku terminologiju u sto kategorija, koje se zatim dalje klasifikuju i, na kraju, daju objašnjenja. Važan je izvor za proučavanje budističke misli i kineske istorije uopšte a sadrži i odlomke iz nekih tekstova koji nisu vezani za budizam.

Značajna je i serija od četiri enciklopedije koje je pokrenuo i dao im najveći doprinos naučnik i vladar Li Fang. Naziv ove edicije je "Četiri velike knjige Songa”. Song je dinastija za čije su vladavine enciklopedije napisane. Rad je završen u 11. veku, nakon smrti Li Fanga, a ostvareno je pregalaštvom njegovih nastavljača. Prvobitna namera je bila da se obuhvate sva znanja tadašnje kineske države. Prva od četiri enciklopedije bila je naslovljena kao "Carska štiva ere Taiping”, odnosno na kineskom "Taiping Julan”. Puno ime ove ere je zapravo "Taiping ksinguo” i obuhvatala je period od 976. do 984. godine. Bilo je oko hiljadu jedinica i pedeset pet odeljaka, sa izvodima iz raznih dela, najviše iz poetskih i književnih. Sledeće enciklopedijsko delo nastalo u ranim godinama vlasti Song dinastije je "Taiping Guangđi", što se prevodi kao "Opsežni zapisi ere Taiping”. Tu je sakupljeno 7000 priča, odabranih iz preko 300 knjiga i romana, čime ovaj spis ima i antologijski karakter. Dragocenost ove kolekcije priča leži u tome što obuhvata pripovetke od vremena Han dinastije, čiji su predstavnici bili na kineskom prestolu tokom dva poslednja veka pre Hrista, pa do prve polovine 3. veka nove ere. Završava se pričama iz vremena kada je sastavljeno delo pod upravom Li Fanga a to je 978. godina. Uglavnom je mešavina istorijske tematike i natprirodnih elemenata, zasnovanih na taoističkoj i budističkoj tradiciji.

Pisanje po oklopu kornjače

Rad na sakupljanju kulturnih tekovina Kine u 10. veku zvan "Četiri velike knjige Songa" nastavljen je ostvarenjem "Venjuan Jinghua ", ili na srpskom : "Najfiniji cvetovi u bašti literature". To je zbirka poezije i svečanih pesama. Ima enciklopedijski karakter zbog raznovrsnosti poetskih rodova i velikog broja autora. Verovatno najznačajnije i najbliže današnjem shvatanju i definiciji enciklopedije bilo je poslednje ostvarenje iz ove edicije sa još čudnijim nazivom "Glavna kornjača od prostorije sa kartotekom", na kineskom "Cefu juanguji ". Naime, Kinezi su mnogo pre nove ere pisali na kornjačinom oklopu pa je to upotrebljeno kao naslov u ovom slučaju. Na čelu ovog rada bio je Vang Kvinruo pošto je Li Fang već bio mrtav. Rad je započet 1005. godine a završen osam godina kasnije. Kvinruo je okupio brojne značajne naučnike svog vremena. "Glavna kornjača od prostorije sa kartotekom" je gotovo dvostruko veća od "Carskih štiva ere Taiping”. Svojstvene su joj biografije vladara i značajnih ljudi, bitne odluke državnih organa i političke rasprave. Imala je 31 odeljak i obrađivala pitanja vezana za cara, visoke državna činovnike, klanove, feudalce, važne vojne zapovednike, palate i hramove za obožavanje predaka, što je bilo uobičajeno kod Kineza. Postojale su posebne kancelarije za istoriografiju, nauku, obrede... koje su takođe dale doprinos ovoj ogromnoj enciklopediji.

11000 rukom pisanih tomova

Pravi iskorak ka modernijoj praksi i velikim dostignućima kada je reč o kineskom enciklopedijskom pregalaštvu predstavlja takozvana "Jongl enciklopedija" ili "Jongl dadian", što se može prevesti i kao "velika norma ere Jongl ". Jongl je bio treći car iz dinastije Ming i vladao je početkom 15. veka. Bio je jedan od najvećih kineskih careva svih vremena a pojam Jongl predstavlja naziv ere u kojoj je vladao. Enciklopedija nastala u njegovo doba bila je jedan od najvećih poduhvata ove vrsta svih vremena. Čak 146 najuglednijh kineskih naučnika tog vremena izvršilo je rigoroznu selekciju građe. Posle skoro godinu i po dana odneli su caru na uvid ono što su uradili. Veoma zahtevni car ih je odbio i imenovao novi uređivački odbor. Kuriozitet je da je odbor onih koji su sarađivali na Jongl enciklopediji činilo skoro 2200 ljudi. Pored literarnih, tu su bili i članci iz domena religije, astronomije, geografije, istorije, filozofije, umetnosti, medicine... Sistematizovani su i konfučijanski tekstovi, u to vreme smatrani svetim. Kada je enciklopedija završena 1408. godine, imala je skoro 23.000 odeljaka i neverovatnih 11.000 tomova i sve to ručno pisanih ! Zauzimala je prostor od čak 40 kubnih metara.

Nakon što je prestonica premeštena u Peking iz Nanđinga, i enciklopedija biva prebačena u novi glavni grad. Urađene su i dve kopije ovog ogromnog projekta u 16. veku a original je vraćen u Nanđing. U 17. veku mandžurijski osvajači napadaju i Peking i Nanđing. U tim okolnostima izgoreli su original i jedna kopija u Pekingu. Jedna kopija je jedva spasena. Jongl enciklopedija je smatrana svetom knjigom, kojoj su samo odabrani imali pristup. Na žalost nakon izbijanja "bokserskog ustanka " u leto 1900. godine, kineski ustanici greškom pale Hanlin akademiju i carsku biblioteku gde se nalazila preostala kopija enciklopedije. Meta im je zapravo bila britanska ambasada, smeštena u susedstvu. Nakon što su Kinezi uništili sopstveno veličanstveno delo, spasen je manji deo enciklopedije čiji su delovi rasuti po čitavom svetu. Srećom sprečeno je da izgori nekoliko stotina tomova. Međutim, kada se uzme u obzir da je ukupno bilo jedanaest hiljada svezaka, jasno je koliko je kulturno blago uništeno. Više od polovine spasenih tomova danas je u Kini a preostali su uglavnom završili u Londonu.

Knjige četiri skladišta
Korice i stranica iz Jongl enciklopedije

Period vladavine dinastije Ming bio je plodan kada je reč o ovoj delatnosti. Produkt ovog vremena je i enciklopedija "Sankaj tuhui ", završena 1607. godine. Sagledava život u tri dimenzije na zemlji, nebu i čovečanstvo, što sve obuhvata izraz sankaj u naslovu. Tuhuj označava zbirku crteža. I upravo je veliki broj ilustracija svojstven ovom radu, koje sjajno dopunjavaju tekst enciklopedije. Imala je 14 kategorija: geografiju, istoriju, biologiju, astronomiju, biografije značajnih ljudi... Autori su dvojica stanovnika Šangaja. U nekim člancima ima grešaka dok su neki odraz mitološke svesti. Ipak, u celini gledano, iskazuje veću preciznost od ostalih enciklopedija. Primeri za to ogledaju se u članku koji tačno opisuje način oblačenja Koreanaca i Japanaca a tu je i veoma precizna mapa sveta.

I 18. vek je ostavio traga na razvoj kineskog enciklopedijskog rada. Godine 1725. završena je "Potpuna zbirka ilustracija i zapisa od najranijeg vremena do danas "ili u kineskom originalu "Guđin tušu jićeng". Imala je čak 800.000 strana. Obrađen je širok raspon tema - od upravljanja državom preko prirodnjačkih tema pa do geografije, istorije i književnosti. Poslednja dinastija koja je vladala Kinom imala je vlast u trenutku kada je pisana i štampana "Guđin tušu jićeng ". To je bila Ćing dinastija. Carevi Kangsji i Jongženg bitno su pomogli ovo delo. Za vlasti Ćing dinastije nastao je i "Siku kvanšu ", projekat koji je težio da nadmaši Jongl enciklopediju. Aktivnosti na izradi ove gigantske enciklopedije trajale su devet godina, zaključno sa 1782. godinom. Bilo je više od 36.000 tomova i skoro 80.000 glava. Istorijska zbivanja ostavila su traga i na ovo delo.

Najbolje očuvana kopija nekada je bila u Zabranjenom gradu a danas se čuva u jednom muzeju na Tajvanu. Dostupna je zahvaljujući modernim tehnikama beleženja, na kompakt diskovina i internetu. Imala je četiri ogromne celine i zato u prevodu naziv glasi "Knjige četiri skladišta ". Te celine se dalje dele na 44 kategorije.

Vakan sansai zue - korice jednog toma

Ni najnovije doba nije ostalo uskraćeno za enciklopediju ove najmnogoljudnije države na svetu. Izdavačka kuća "Enciklopedija Kine” osnovana je 1978. godine. Ova ustanova relizovala je veliki broj raznovrsnih izdanja. Ipak, izdvajaju se "Enciklopedija Kine ", zatim sažeta varijanta pomenutog dela i kineska verzija "Britanike". Sama izdavačka kuća ima 22 odeljenja i centar za enciklopedijsku terminologiju. Velika "Enciklopedija Kine "pojavila se u 74 toma, koji su izlazili od 1980. do 1993. godine. Ima oko 80.000 odrednica. Deli se na 66 velikh tematskih celina. Odrednice su sređene po sistemu latinične transliteracije. Sažeta verzija ima dvanaest tomova a "Britanika "na kineskom 20. Izdata je i kao CD - ROM, koji je nagrađen u Kini kao veoma važno postignuće na području elektronskog izdavaštva.

Po ugledu na Kineze

U Japanu su, u prvo vreme, korišćene samo kineske enciklopedije. Tako je bilo do 831. godine kada je, po naređenju cara, napisana preteča današnjih japanskih enciklopedija "Hifurjaku ". Delo "Vamio ruiušo", odnosno "Japanska imena, objašnjena i razvrstana”, mada više rečnik nego enciklopedija, predstavlja prvo autentično japansko ostvarenje ove vrste. Potiče iz prve polovine 10. veka i očuvalo se do današnjeg vremena. Na temeljima "Vamio ruiušo "nastajaće kasnije japanske enciklopedije. Izradio ga je japanski erudita i pesnik Minamoto Šitago.

Pomenuta kineska enciklopedija "Sankaj tuhui "koja odslikava svet iz tri aspekta neba, zemlje i čovečanstva imala je veliki uticaj na Japance. Po ugledu na nju, nastaje enciklopedija "Vakan sansai zuje ", sa 105 svezaka u 81 knjizi. Naziv se može prevesti kao "Japanski i kineski ilustrovani prikaz tri sveta”. Sastavio ju je prirodnjak iz Osake, Rioan Terađima. Opisuje biljni i životinski svet, sazvežđa, različite ljudske aktivnosti poput zanata i ribolova...

Osveženje u digitalnom obliku

Japanski filozof Niši Amane, koji je težio da upozna japansku javnost sa zapadnom misli i filozofijom, napravio je u drugoj polovini 19. veka enciklopediju "Hjakugaku renva”. Svog uzora našao je u francuskoj enciklopediji Ogista Konta. Između dva svetska rata izašlo je više raznih dela ove vrste. Izdvaja se posebno "Dai hjaka jiten”, što znači "Velika enciklopedia” a izašla je početkom tridesetih godina prošlog veka.

Najpotpunija japanska enciklopedija je "Sekai dai hjaka jiten”, poznatog izdavača "Heibonša". Uz takozvanu "Niponiku ", ona je i najvažnija u Japanu. To je "Svetska sveobuhvatna enciklopedija ". Proističe od "Heibonšine enciklopedije "iz 1984. godine, koja će prerasti u svetsku enciklopediju četiri godine kasnije. Prvo izdanje iz 1984. imalo je 16 a kasnije 35 tomova.

U skladu sa japanskim mentalitetom, firma "Heibonša "je u potpunosti usvojila nova tehnička dostignuća. Otud oni više ne štampaju "Sekai dai hjaka jiten” već je osvežavaju isključivo u digitalnom obliku. Sažeta verzija se čak može nabaviti u vidu takozvanog "Elektronskog rečnika”, što su u stvari mini - kompjuteri koji se drže u ruci i sadrže razne tipove rečnika ili, u ovom slučaju, enciklopediju. Sadržaji se mogu pregledati i on - line i preko mobilnih telefona. Postoji i DVD. Različiti formati imaju razne prednosti i nedostatke ali se tekstualno malo razlikuju. Internet verzija nudi prirodno aktuelnije informacije ali ima samo tekst dok je kod ostalih ostalih elektronskih formi i starom knjiškom izdanju tekst propraćen ilustracijama. Neobično je da su potpisani svi članci u enciklopediji.

Najviše pažnje posvećuje se temama vezanim za Japan. Na zapadu poznata kao "Niponika”, zvanično se zove "Japanska sveouhvatna enciklopedija”. Prvo izdanje je izašlo 1989. godine u 25 tomova. Poslednje izdanje je izašlo 1994. godine sa preko 130.000 odrednica a članke je pisalo čak 6.000 eksperata. Posebno je temeljno urađeno poglavlje sa japanskim toponimima. Navedeno ih je nekoliko hiljada. Pri opisu stranih država, stavlja se naglasak na njihov odnos sa Japanom. Ima preko 50.000 ilustracija, veliki broj grafikona, tabela i mapa. Posebno svojstvo su veoma detaljni opisi glagola koji se definišu daleko šire od obične definicije u rečniku. Postoje i japanske enciklopedije pisane na engleskom a i međunardni enciklopedijski brendovi imaju svoju japansku verziju poput "Britanike " i "Enkarte". "Kodanša enciklopedija "je delo na engleskom jeziku. Pored japanskih stručnjaka koji čine većine, ima dosta stranih autora.