Napoleon Bonaparta

Napoleon Bonaparta

Наполеон I Бонапарта (15. август 1769. - 5. мај 1821.) је био генерал у Француској Револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814 и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.

Већ као млад, Наполеон је био учесник Француске револуције као капетан артиљеријске морнарице где је водио успешне битке против побуњеног Тулона, те том приликом постао бригадни генерал, а следеће године чак и комадант артиљерије у Паризу. Већ 1796. године Наполеон је именован за главног заповедника војске која се спремала за поход на Италију. После неколико сјајних победа против Аустријанаца на подручју Италије, Наполеон Аустријанце присиљава на потписивање мира помоћу којег је Француска добила дио Белгије под условом одрицања Ломбардије. У намери да свом највећем конкуренту, Енглеској зада тежак ударац и пресеце привредну комуникацију са Индијом, Наполеон је 1798. године предузео поход против Египта, али је французима тада нанешен тежак пораз код Абукира. Након тога Наполеон није имао времена за "поправни испит" већ се морао вратити у Француску да би смирио друштвене немире. У опасности од наставка ширења побуне, грађанска класа подржала је Наполеона и његове планове. Уз њихову подршку, Наполеон је 1799. године извршио државни удар и на основу новог Устава он је као први конзул постао господар Француске у којој је буржоазија осигурала свој владајући полозај. 1802. године, Наполеон се проглашава доживотним конзулом, а 1804. године и за Цара Француске.

Његова владавина обележена је сталним ратовима. У периоду између 1799. до 1805. године, Наполеон је водио успешне ратове против Аустрије. Након пораза у Италији, који се завршио његовим освајања Ломбардије, Аустрија је поново доживела пораз код Аустерлица 1805. године. Захваљујући тој победи, Наполеон је Француској припоио Венецију, Истру, Далмацију, те наредио Италијанима да га признају за краља Италије. Затим се Аустрија морала одрећи и немачких провинција, од којих је Наполеон формирао Рајнски савез. Победом над Пруском 1807. године, Наполеон је створио Вестфалску краљевину, а од пољских делова Пруске Варшавско војводство. Са својим највећим конкурентом, Енглеском, Наполеон је имао мање среће. После пораза у Египту, Наполеонова флота била је поражена и у бици код Трафалгара. Схвативши да са Енглеском није лако ратовати, Наполеон објављује Декрет о континенталној блокади којом је Енглеској затворио европско тржиште. У страху од могућег тајног трговања Енглеске са Шпанијом или Португалијом, Наполеон осваја и те две земље. До 1812. године, Наполеон је био на врхунцу своје моћи. Скоро читава Европа била је под његовом влашћу. Међу народом се јављају буне, док је Енглеска и даље била индустријска велесила. Када је схватио да је Русија трговала са Енглеском, Наполеон одлучује да против ње предузме војни поход. Огромна Наполеонова војска, са чак 700000 војника у јуну 1812. године креће према територији Русије. Пресудна и кобна битка за Наполеона одиграла се у селу Бородино, недалеко од Москве. Мећутим, хладна и сурова руска клима на коју Европљани нису били навикли довела је до коначног слома великог француског војсковође. Из Русије се вратило мање од 10000 војника. Његов пораз у Русији навео је Пруску, Аустрију, Енглеску, Русију и Шведску да створе коалицију која је довела до коначног слома Наполеона у Бици народа крај Лајпцига. Абдицирао 11. априла 1814. у дворцу Фонтенбло у корист свог малолетног сина. Уз тешке напоре, Наполеон се још једном успео вратити на власт, 1. фебруара 1815, али је у бици код Ватерлоа дефинитивно потучен, 18. јуна 1815, након чега је абдицирао други пут и протеран на острво Св. Јелена где је умро, највероватније од рака желуца, мада је могуће и да је био отрован, 5. маја 1821.